Platom smo naravno nezadovoljni. Razumljivo je. Uvek ćemo biti nezadovoljni. Posao je zahtevan i iscrpljujuć. Samo onaj ko nije radio u školi misli da mi tamo ništa ne radimo, idemo kući pre nego što dođemo na posao, predajemo jednu knjigu ceo život i imamo tri meseca odmora.

Sa ljudima je inače teško raditi, a sa decom posebno. Sve teže. Problemi sa ponašanjem, roditeljima, motivacijom za učenjem, disciplinom, sredstvima za rad … a da makar plata može malo da nadoknadi i pruži neku satisfakciju. Ništa od toga.

Šta još može biti dobra nagrada za jednog posvećenog i vrednog radnika u obrazovanju? Pružiti mu ono što želi ili makar ono što mu treba. A treba mu da bude bolji od drugih, samim tim i  konkurentniji. Ako je već bolji od drugih, da bude još bolji i tako osigura svoje mesto na tržištu rada. Ne samo u školi. Znamo kako u školi i drugim javnim ustanovama stvari funkcionišu i znamo da kvalitet ne mora biti presudan za dobijanje i zadržavanje posla. Ipak, nastavnik može raditi u školi i na nekim projektima, u nekim organizacijama bliskim obrazovanju i tako imati dodatnu podršku, zaradu i rezervu za „ne daj Bože“.

A šta je to što mu je potrebno? Dodatno znanje, nove veštine.

Jaka mi nagrada – možda će neko pomisliti. Svakako jeste. U savremenom menadžmentu se preporučuje stručno usavršavanje kao nagrada za radnike, za dobro urađen posao. Čak iako nije u pitanju usavršavanje iz oblasti kojom se kompanija bavi, prepoznavanje potreba, interesovanja radnika spada u jako dobru veštinu menadžera. Možda je u pitanju obuka koju će radnik iskoristiti na nekom novom, za njega boljem poslu na koji planira da pređe, svejedno, takav vid nagrade će radnika učiniti zadovoljnim, pokazati da je cenjen, uvažen, primećen. A zadovoljan radnik umeće da uzvrati još boljim, vrednijim i kreativnijim zalaganjem. Motivacija je pokretač rada i stvaranja a zasniva se na potrebama. Potreba za znanjem, za dokazivanjem, za samoostvarenjem može se zadovoljiti ulaganjem u radnika, u njegovo usavršavanje i napredovanje.

Tako bi se u kolektivu održavala dobra atmosfera, zdrava radna sredina koja je, pokazalo se u brojnim istraživanjima, ljudima važnija od plate.

Zašto se to ne bi praktikovalo i u školama? Ako učimo decu da je znanje najveća nagrada, da je bitnije znanje od ocene, da je znanje kvalitet i da će im otvoriti put, da će im se isplatiti, zašto onda to ne bismo na sebi primenili? Pre svega, da sebe čašćavamo novim znanjem i veštinama a onda i iskoristimo plan usavršavanja u ustanovi i učinimo sebi uslugu. Kada takav plan već postoji, kada se neki novac za usavršavanje ipak izdvaja, zašto to ne bismo konačno počeli da doživljavamo kao nagradu za sebe, za dobro obavljen posao.

Ako ne možemo da utičemo na neke od kolega koje čekaju penziju u školi i ništa ih ne zanima, možemo makar da prenesemo na nove kolege stav da su znanje i usavršavanje kvalitet. Da uvrežimo u okolini, sopstvenim primerom da je usavršavanje trajna vrednost, da je za svaku pohvalu, da je nagrada a ne kazna.

Za nekog kazna a za nekog nagrada

Ostavite odgovor